Dan leptira

Negde u martu, legendarni veteran beogradske vinske scene Mića Uzelac, rekao mi je da ima sjajan plan. Bio je kratak- negde s početkom leta trebalo bi da se uputimo ka Mediteranu. Pitam šeretski: „Business or pleasure“? Umesto odgovora, usledilo je pitanje sa osmehom u glasu: „Da li si za?“ Naravno, odgovor je bio kratak i pozitivan, a vreme do polaska je proletelo brže nego što sam mislio…

Kasnije mi je otkrio plan- Toskana, koju par godina nisam video. Tamo bismo prisustvovali posebnoj svečanosti u vinariji Ca’ Marcanda. Jednoj od dve toskanske kuće u kojima je Anđelo Gaja, Bog italijanskog i svetskog vinarstva, potvrdio svoj maestralni talenat i još za života postao legenda. Vinski Maradona.

U jedno sam potpuno siguran- kad je stvarao, Bog je ovde imao više nego uspešan radni dan. Sa zadnjeg sedišta nekog novog, pomalo dosadnog Renoa, gledam kako se sa moje desne strane valjaju zelena, jedra brda, beskonačno se nadovezujući jedno na drugo. Dok se sa leva pružala impozantna obala Tirenskog mora. Na toj strani su se smenjivali drvoredi nekih meni nepoznatih četinara i čudno lepe goleti preko kojih se videlo lepo, tek po negde tirkizno more. Zamišljen, ni sam ne znam o čemu, odjednom shvatam koliko mi sa godinama sve više prijaju ovi zeleni, pitomi krajolici, koji čuvaju vinovu lozu i uz nju verovatno dobre ljude, drvorede u disciplinovanom, vojničkom stroju i po neku drevnu vilu. Obično čujem da neka od njih krije priču koja kiti istoriju tog kraja. I to me uvek osvaja. Jer su me vina već odavno osvojila. Ona sa ukusom dobrih geografskih širina.

Prvobitan plan da se odmorimo u hotelu, popijemo piće i iskoristimo kupaće gaće brzo je pao u vodu. Lobi je bio pust, a na bazenu smo zatekli penzionere, loše istetovirane i još lošije građene Italijanke. Ponuda hotelskog bara bila je isuviše slaba za trojicu profesionalnih somelijera i prekaljenog trgovca vinom pa smo jednostavno morali dalje.

Možda prerano, desetak minuta potom, usledila je potpuna katarza. Kolektivno smo je doživeli vozeći se pet kilometara dugom avenijom čempresa. Po nekima najlepšim putem na svetu. Ja lepšim nikad nisam prošao i ovu tezu prihvatam kao potpuno tačnu. Mitološki pejzaž ispred nas su stvarale stotine dvostrano raspoređenih stabala. Spajala su se malo ispod horizonta sa plavetnilom neba i zatalasanim prevojima puta koji nas je vodio u brda. U zamak- selo Bolgeri.

Nasađene na samom vrhu, na ulasku u zaseok Castagneto Carducci, masivne zidine i veliki crvenkasti toranj su na neki harmoničan način u sebi negovale dosta života. Stari pločnici i nemarno zakrpljene ulice bile su pune turista koji ne jurcaju naokolo bez smisla. Ova vekovna starina u došljacima je probudila osećaj dubokog poštovanja. Niko ovde nigde ne žuri, ništa ne vrvi, svi su lagani i iskreno nasmejani. Lokalci, takođe, guraju umerenim ritmom. Istinski uživaju u svom parčetu raja. Sede tako po pragovima svojih vinoteka, zanatskih radnji, restorančića i ćakulaju, leče jedni druge osmehom i polagano upijaju toskansko sunce. Mene je sve to opijalo.

Nakon svakodnevnog, žestokog tempa u Beogradu, ovo okruženje dođe kao lek. Lekoviti su bili i mirisi šume koja nas je okruživala. Na njih su se nadovezivali nešto sofisticiraniji, prodorni tonovi iz zanatskih parfimerija, kojih ovde ima neobično mnogo. Nije bio ništa manje zanimljiv ni jedan prelep dućan sa ručno pravljenim naočarima. Naveo me je na to da izgubim saputnike. Kolegama je hladna Saten Franciacorta bila želja već više od dva sata i nisu hteli da me čekaju. Ne zameram im. Prepustio sam se birkanju poklona sebi i drugima i bio podjednako lagan kao svi koji su oko mene skitali ovim uličicama. Kao po običaju, doživeo sam malo razočaranje u onom dućanu sa cvikerima. Opet se ispostavilo da mom obliku glave malo šta pasuje. Pa sam tu blizu, u bašti male vinoteke, za utehu pronašao čašu hladnog penušavca i svoje društvo.

Malo potom, ćošak ili dva iza, pao je i Fiorentina stejk. Verovatno najbolji komad mesa koji sam probao ove godine. Savršeno smo ga uparili sa zrelim Rosso di Montalcino. Kad se samo setim. Bože… Ide mi voda na usta.

Avenija čempresa je u povratku bila još impresivnija. Predveče je sunce je zalazilo na tu stranu i nalazilo se u središtu napetosti ovog prizora, dajući zatalasanim prevojima puta, svakom posebno, drugačiji ćilibarski ton. Boja gracioznih četinara se više razlikovala po intenzitetu, a senke koje su padale nepravilno po stablima i putu, naglašavale su svaki detalj u ovom vizuelnom spektaklu.

Povečerje i noć smo proveli na još savršenijem mestu. Na imanju Ca’ Marcanda. Degustirali smo sastavne delove (mikrovinifikacije) svih velikih vina koja nastaju u ovoj vinariji. Dok je većina gostiju šetkala po imanju,

ćaskala o izazovima u poslu, novim trendovima u kojima se sve više troše nebuloze poput bezalkoholnih vina, o Trampovim nametima za evropske proizvode, mene je, iskren da budem, malo šta od toga zanimalo. Uštekao sam se pored džinovskog žbuna lavande i pijuckao strašno dobar merlo. Mirisao sam, naizmenično, malo vino, malo lavandu i osmehivao se, od silnog gušta, svakome ko bi pogledao u mom pravcu.

Kad eto ti njega. Nasmejan, oduševljen ljudima oko sebe. Anđelo je pružao ruke nasumično kome stigne, stežući šake gostiju sa svoje obe. Pozdravio se celom grupom koja se okupljala u našoj blizini. Srdačno se osmehujući Mići, potom i nama trojici, pa svima koji su mu bili u vidokrugu.

On je u začuđujuće dobroj kondiciji za svoje godine, izuzetno dobrog držanja, ležerno ali besprekorno stilizovan, sa šik naočarima koje su dodatno naglašavale njegov karakterističan, optimistični i preduzimljivi duh. Izgledao je nepogrešivo. Svaki detalj koji je nosio sa sobom je pričao svoju priču. Prišao je svakom svom gostu dok mu je trojac od poverenja pružao podršku. Ćerke Rozana i Gaia, sin Đovani, raspoređeni su među nas tako da se niko nije osetio zapostavljenim. Sve je bilo savršeno isplanirano.

Mi velikana zatekosmo nasamo pored štanda sa snažnim crvenim vinima od francuskih sorti. Slušao nas je. Pažljivo. Svaku reč. Dao je svoje mišljenje na naše komentare, uz to nam otkrivajući još dublje tajne, uglavnom zasnovane na korelaciji specifičnih odlika njegovih vinograda sa sortama koje svi dobro poznajemo.

Bio je genijalno posvećen pojašnjenju toga kako vidi budućnost, na koji način želi nadalje da stvara. Pričao je energijom mladića. Kao da je neko ko se tek sada hvata u koštac sa svojim ambicijama, kao neko ko čvrsto veruje da će svojim delanjem promeniti svet. A već ga je menjao. Više puta. Ushićen je pomenuo i novu ljubav, Etnu, pričao je o tamošnjim sortama i vinima koja su ga, kaže očarala. Ne zapostavlja u priči ni ono što mu je utabalo put ka legendi.

Interesovao se potom za ono što imamo mi u svojoj zemlji. Kako nam ide i šta je to što bi mogao da proba ako mu se ukaže prilika. Pokušavao je, osluškujući naše opise, da nasluti da li prokupac ima sličnosti sa sortama koje su njemu poznate. Ja verujem da ima, rekoh mu i zašto. Verovatno emotivnije nego što je red, možda pomalo naivno, zanesenjački. Njegova reakcija na to je imala potpuno drugačiji emotivni tok. Blagi osmeh i iskra u njegovim očima, dodatno istaknuta dioptrijskim staklima, dala mi je osećaj- nekako drugačiji, vrlo ličan, kao neki optimizam, ali malo drugačije- komplikovanije, ne umem baš da objasnim… Ali znam da mi je tog trena poklonio to nešto njegovo, specifično, siguran sam- prilično vredno. Probudio je u meni osećaj kao da se dogodilo nešto važno. Potom se kao veliki šmeker našalio na svoj račun, i na naš naravno. Kaže, zna on nas Balkance…

Jutro potom je najblaže rečeno bilo magično. Dame iz moje grupe su na osnovu nečijeg, džentlmenskog predloga, dobile malu kutiju šampanj boje. U njoj su bili leptiri, mali, isto tako šampanj, sa možda malo tamnog po rubovima krila. Čim bi neka od njih otvorila poklopac kutije nepravilnom putanjom leteli su uvis. To je sve pratio glas, skoro frenetično uzbuđenog Anđela Gaje. Svi smo na plavoj pozadini neba, ja prvi put u životu, gledali prizor iz snova- igru leptira. Čudesan trenutak za koji sam mislio da postoji samo kao izmišljena tema u slikovitim muzičkim instrumentalima. Hvatali su se u mala jata, pa je onda manje jato jurilo ka većem, začikivajući jedan drugog u letu. Kao nemirna deca kad od sreće ne znaju gde bi, malo uvis, pa onda niže, levo i desno a onda ih nekim čudom izgubiš iz vida... Kad sve saberem, opet ista reč- magično!

Magičan je bio nešto kasnije i moj ponovni susret sa Montalćinom, selom koje se doslovno i najtačnije može opisati kao pitoreskno. Sve je u njemu lepo, drevno, onako kako se zamišlja nešto što je italijansko. Glasno čak i kad dvoje razgovaraju. Uzbrdo i nizbrdo, presečeno uskim kamenim ulicama, svuda lepo osunčano- na vrhu nekog brda. U centru je mali skver i fin broj lepih kafanica. Ništa se nije promenilo od našeg poslednjeg susreta i verovatno će me sve isto čekati kad mu se opet vratim. Na ovom mestu vreme jednostavno nije relevantna kategorija.

A na našem stolu, u sred najlepše ulice opet osveženje. Franciacorta. I to jako dobra. Zapravo savršena uz dobre kubanske cigare koje je Stefan poneo sa sobom iz Beograda. Videvši da je za nas vreme stalo, da smo se totalno predali hedonizmu, Frančesko, Gajin eksponent za evropsko tržište prijateljski nam je skrenuo pažnju da nas istog dana, nešto kasnije, čeka još jedan događaj. Kaže da se plaši da nas tamo niko neće videti...

Normalno, preveslali smo ga sedne za naš sto, možda malkice i za bocu šampanjca koju je potom zvao na svoj račun. Kad bolje razmislim, prijali smo mu kao društvo, osećao je potrebu da nam ugodi. Stefan mu na to ne ostade dužan, ponudio mu je jedan popularan robusto. Italijan je prihvatio i opet smo bili korak ispred. A ja dobih Bolivar, nešto sam se premišljao, hoću ili ne. Dovoljan je bio jedan šapat onog koji često sedi na mom levom ramenu i arome dobre kubanske cigare su mi lutale čulima a mehurići su golicali nepce. Nešto kao slatki greh. U sred raja…

Mirno i tiho jutro, baš onako kako mi je bilo potrebno da bih konačno čuo svoje nagomilane misli, za mene je svanulo isuviše rano. Dok su mnogi spavali, obišao sam uličice Montalćina. I katedralu na vrhu sela. Usput sam tragao i za svojom jutarnjom dozom kofeina. Sretao sam samo male ptice i školarce koji su sporadično skakutali pored i oko mene. Nešto docnije sam ispunio sebi želju u bašti tek opranoj narandžastom crevom. Miris svežeg jutra, pomešan sa mirisom kafe činio je taj mali skver u centru sela još lepšim. Spazio sam neke nove detalje u arhitekturi, par divnih prozora ukrašenih nekim cvećem ciklama boje. Sumirao sam, natentane, u ovoj milini sve što smo prethodnih dana doživeli i okusili.

Naravno da noć pre nismo zakasnili na onaj događaj u vinariji Pieve Santa Restituta. Ono čega se Frančesko pribojavao jednostavno nije moglo da se desi. Nije postojala mogućnost da propustimo predstavu koja se tamo odigrala za sva naša čula. I bila je perfektna. Boce mladih i arhivskih vina, maestralne forme Brunela, upotpunjavale su muziku koju je svirao dobro usviran bend. Imanjem osnovanom u 4. veku, lelujao je predobar vajb džeza, dok je naša celokupna, internacionalna grupa u svemu tome postajala kompaktna celina. Pomoglo je i vino, nije da nije. Ta noć se pretvorila u vrhunac naše posete Toskani. A to bih ostavio samo za sebe. Nešto kao pelcer zadovoljstva koji želim da okusim opet, sa istim ili nekim sličnim ljudima…

A od mene, ako ništa drugo, dovoljno je i to što sam vam otkrio onu priču o iskri životnog optimizma koju mi je mister Gaja poklonio kroz šareni okvir svojih naočara. Kao da je želeo da mi poruči da svako može da postane leptir šampanj boje i da je od života moguće stvoriti onu lepu igru na plavoj pozadini bilo koje sudbine.

Hvala ti Anđelo. Sila si!