Četvrta boja

I pored toga što se određeni broj domaćih i nešto pozamašniji broj vinoljubaca pridošlih iz Rusije, koji uzgred budi rečeno vrlo aktivno participiraju u beogradskoj vinksoj sceni, već odavno poistovećuju sa trendom dugomaceriranih belih vina, realnost je ipak nešto drugačija. Običan svet koji nije duboko involviran u vinske tokove uporno postavlja možda čak i suštinsko pitanje: “Šta su to oranž vina?”.

U najkraćem, to je stil koji je sve popularniji širom sveta, pa i kod nas. Vina koja se, sve češće, pojavljuju kao preporuka sa preko 90 poena kod kritičara u čiju reputaciju se niko ne usudjuje da posumnja, nova-stara tehnika u vinarstvu koja se danas vrlo intenzivno eksploatiše, fetiš kuvara svetske reputacije i kec iz rukava somelijerskih superstarova.

Iako sve navedeno zvuči prilično tačno, daleko je od pune definicije ovog narandžastog fenomena. Jer kao i obično, stvari su u životu malo komplikovanije nego što izgledaju...

Uz to moje iskustvo u svakodnevnom radu govori da je prosečni konzument itekako zainteresovan za ovaj fenomen, ali i prilično zbunjen. Sinonimi kao što su tanična bela vina, “skin fermented wine”, dugomacerirana vina, “off-whites”, nekonvencionalna bela vina, teška bela vina, itd. ne nagoveštavaju ni najmanje šta su to oranž vina, već, naprotiv, stvaraju konfuziju, pogotovo jer je sve u vezi sa njima u načelu nestandardno.

Suštinski se radi o veoma staroj, tradicionalnoj tehnici proizvodnje vina koju su vinari Gruzije sačuvali do današnjih dana. Stvari se dramatično menjaju krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina kada Joško Gravner, vinar iz italijanske regije Friuli, uspešno primenjuje ovaj metod u želji da svoja vina učini kompleksnijim i drugačijim od konkurencije. U toj nameri je itekako uspeo, usput stičući svetsku popularnost i utičući na hiljade vinara širom sveta da se vrate korenima. Time je stvorio fenomen koji se, sve češće, naziva četvrtom bojom ili ORANŽ VINO!

Prema navodima Alice Feiring, američke vinske novinarke, termin "orange wine" prvi put je javno i u ovom kontekstu upotrebljen u edukativnim materijalima Davida Harveya, britanskog somelijera, docnije trgovca vinom, negde oko 2004. godine. Harvey, koji je bio zadužen za edukaciju i promociju vina u firmi Raeburn Fine Wines, koristio je ovaj pojam da bi označio vina koja se prave od belog grožđa, ali uz fermentaciju s pokožicom, što im daje specifičnu boju i aromatski profil. Uskoro je ovaj termin je bio uobičajen u datom kontekstu jer je omogućavao razumevanje i prepoznavanje vinara koji koriste tradicionalne metode, ali se distanciraju od uobičajene klasifikacije u kojoj bi njihovu ideju poistovetili sa klasičnim belim vinima.

Prvi put u mainstream medjima termin je upotrebljen 2009. godine i to u članku “An Old Way to Make Wine Is New Again", koji je potpisao Eric Asimov,vinski kritičar The New York Times-a,a tom prilikom navodi:“These wines, sometimes called orange wines because of their coppery color, are made by allowing the juice of white grapes to macerate with their skins.”, čime je pomogao da pojam uđe u šire vinske diskurse i da postane prepoznatljiv ne samo među vinskim entuzijastima, već i šire- među potrošačima.

Tehnički, oranž vina se isključivo prave od belih sorti grožđa, produženim kontaktom pokožice i semenki iz bobice sa groždjanim sokom (širom) tokom fermentacije, stvarajući tako duboko obojena bela vina. A kao posledica produženog kontakta pokožice (opne bobice groždja) i semenki sa širom, u procesu koji enolozi nazivaju Maceracija, dobijamo vrlo karakterna, ali rustična vina, punog tela sa dosta dodatnih aroma i ukusa kao i značajno bogatiju, nekada robusniju teksturu.

Maceracija je, inače, podrazumevajuća tehnika u proizvodnji crvenih vina. Kod proizvodnje oranža traje nekoliko nedelja, par meseci ili čak čitavu godinu. A, u zavisnosti od dužine Meceracije, ova vina se razlikuju po kompleksnosti aroma, količini ekstrakovanih materija i intenzitetu boje. Kod oranž vina vrlo neobično, ovaj proces ekstrahuje i tanine koji dodatno pojačavaju strukturu što im daje veći potencijal da duže sazrevaju odležavanjem.

Boja ovih vina zapravo nije striktno neka od nijansi narandzste, kako to ime kaže, već može biti neka iz spektra zlatne, tamno žute, boje ćilibara, bakra ili čak boje rđe. Neretko se može čuti da je na srpskom jeziku najtačniji termin koji imenuje Oranže zapravo termin- Ćilibarno vino. Moram priznati mi se ova reč mnogo sviđa i zvuči mi prilično moćno u kontekstu Oranža odnosno dugomaceriranih belih vina.

Kompleksnost aroma i ukusa takođe zavisi od dužine Maceracije ali i sortnih specifičnosti groždja od kog se prave ova vina. Pa se, tako, u njima mogu prepoznati arome sušenog poljskog bilja i čajeva, đumbira, voćne arome breskve, kajsije, kruške, zrele jabuke, mandarine, sveže kore pomorandze kao i slatke začinske arome (vanila, muskatni oraščić, karanfilić i druge), aroma dima, čije se poreklo vezuje za odležavanje i fermentaciju u hrastovoj buradi(ukoliko je ova tehnika upotrebljena). Oranže definišu neke tipične odlike belih vina poput mineralnosti, svežine i iskričavih kiselina koje osvežavaju. Dok su teže arome meda i orašastih plodova koje dolaze od dugih oksidativnih procesa, kojima je vino izloženo tokom produžene maceracije, potpuno su očekivane.

Oranž vina se zapravo odlikuju bogatstvom i svim specifičnostima crvenih vina, takođe imaju svežinu, voćnost i mineralnost koja se uglavnom očekuje kod belih. Ova prilično čudna kombinacija je više nego istinita dok je ova, skoro nespojiva kombinacija stilskih faktora za mene, koji sam već odavno oguglao na mnoge lepote preciznih, konvencionalnih vina, u večini slučajeva spektakularna.

Još uvek se kristalno jasno sećam trenutka kada me je ozbiljan Oranž dislocirao iz onoga što je trenutno i uveo u neko drugo stanje svesti. Bio je to težak nokaut blještavog glamura i ekskluzivnosti salona vina Super Wine 0.5 u crnogorskoj marini Porto Montenegro. Tada mi se u čaši našao Amber iz berbe 2013. slovenačke vinarije Polič. Imao sam osećaj kao da je vreme stalo i da se sve oko mene neshvatljivo usporava dok me je vino sve dublje “uvlačilo” u čašu. Zavodiljivo svetlucanje kristala na bokovima pripijenih haljina i glamur luksuznih jahti bila je potpuno obesmišljena. To oranž vino je bilo moćnije i veće od svega što me je u tom trenutku okruživalo. Aromatski profil izuzetne kompleksnosti, neponovljivi ukus i fantastično dug finiš Ambera mi se još uvek vrzma po moždanim vijugama. Taj čulni spektakl se sudara sa još nekolicinom opcija kada treba da odogovoroim na pitanje: „Koje je najbolje vino koje si ikada probao?“. Možda sve ovo nekom zvuči preterno ali to je za mene zaista bio onaj trenutak koji otvara novi vidik i drugi način sagledavanja onoga što sam milsio da sam već odavno savladao.

Postoji i druga strana priče o Oranž vinima. Nju zastupaju, uglavnom veoma čvrsto, oni koji u ovom stilu ne vide ništa uzbudljivo. Opisuju ga kao potpuno deviajtan princip vinarenja za šta za imaju prilično mnogo argumenata... Ali kao i svi drugi progresivni umetnički pravci, tako i Oranži prolaze kroz negaciju kao kroz neki specifičan način priznanja. Ovaj stav je postao integralni, deo Oranž kulture. Treba ga uvažiti, takođe i preispitati.

A to ćemo uskoro..